Ивко Јорганџија, писма од онај свет – Свети Трифун

Леле, `едва дочека и тај д`н. Уватили ме ники кондрци, па ич немога да спијем. Устадо пређи зору, обричи се, уми очи с`с светену воду, запали кандило, кусну слатко од смокве и тој од оној у девет воде варено, тури џезву за кафу, па викам си овуј моју домакицу да, у друство, попијемо једно кафе.

„Ајде мори,“ викам гу. „Д`н`с је голем кардашки празник, св. Трифун.“

„Мој неје,“ вика ми она. „Ако си забраиа, па ћу ти казујем, ја ти нес`м кардаш, ја сам ти жена и домакица.“ Тој рече, па се обрну накуд дувар и заспа к`ко ангелче.

Помисле си ништо на мој памет, оно и боље што неје устала. Такој би се растропала по кујну и мутвак с`с тенџере и синије, почела да уређује и заповеђује и дибидуз би ми искварила мерак на овај божји д`н.

Млого си, ја и овија моји кардаши, поштујемо т`ј празник од вино пијење, лојзе зарезување, манџе готвење и цел д`н мајање по лојза и Горицу. На т`ј д`н, лојзе је к`ко Света гора, женска нога на њег не ступа, да га не опогани, с`лете се мушки мају и око софру и око готвење.

Одма на Божић, почнемо да се збирамо по кафане и прајимо муабет што ће готвимо и од које вино ће најпрво да обиђујемо.

Јед`н д`н, там`н се мој кум Ђока беше занеја, к`ко поп Врнџа у „Оче наш“, с`с зборење да се у чкембе и папци не тура кромпир, к`д ете ти га `ед`н од овија тазе нишки јевропејци, Ставра Трта, што до ономад беше партијски секратар у Јер-Јер фабрику, а с`г викан Јелко Кацин, член на невладину организацију „Ил` Јевропа ил` ладна Нишава“.

„А бре,“ вика ни. „Још ли се утепујете с`с лојза и св.Трифуна? Остаресте, обелесте а памет не добисте, видите ли ћорче ћораве које је с`г време, с`лте што ни несу чукун унуци улегли у Јевропу, а ви искате с`с тога Трифуна све да искварите. С`г је ново време, с`г су нови празници, с`г сви има да славимо св. Валентина.“

Погледа овија моји кардаши а они се накострешили усвитакли с`с очи, видо ја, знајем ги нарав, ће га тепају у сред кафану. Осетија и он, знаје куче, малко ли су га тепали док беше партиски секретар, те излете из кафану и побеже на сокак.

Ја се замисле малко, па питујем овија моји кардаши: „А бре побратими, к`к`в је тој светац, тај Валентин. Т`к`в га нема црквени календар“.

А они ми викају: „ Тој ти побратиме неје домаћински празник, тој ти је празник на швалери и швалерске, на курве и курвари.“

Аааа, сети се, тој мора да је слава на политичари.

„Неје побратиме, него на тај д`н, неће се виће зарезује лојзе, него цел д`н има да се милујеш, целиваш и гиличкаш с`с жену си и домакицу али с`с швалерку и комшику, кој што има.“

„Попол`к бре побратиме, тој ли је за турње у црквени календар? Ви си убаво знајете, да ни нам за туј работу не треба црвено слово и да си ми, с`с наше си домакице, тај адет терамо и на празник и на делиник.“

Море, вика ми газда Милан: „Ми ће си славимо оној што су ни славили деде и татковци и за тој извољевајте у моје лојзе, на д`н 14. Фебруарија!“

А ви браћо, што сте се заљубили у овуј новину, молим ви се к`ко на Господа, не давајте да ни отимају св. Трифуна. Ако не с`г претупају с`с овога Валентина, догодине ће сви да славимо ноћ на вештице и вампири.

Драгослав Петковић

Ваш коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.