На данашњи дан пре 100 година почео пробој Солунског фронта

На данашњи дан пре сто година, 14. септембра 1918. године, почеле су операције на Солунском фронту што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила у Првом светском рату

На дан 14. септембра у осам часова изјутра одјекнула је ураганска ватра. Пуцало се из 380 артиљеријских оруђа. Истовремено авијација је бомбардовала непријатељске резерве. Била је то најјача ватра икада употребљена на Солунском фронту. Рушила је непријатељска утврђења.

Сутрадан 15. септембра отпочео је напад у сектору српске Друге армије, којој су придодате и две француске дивизије. У првом ешалону су биле српска шумадијска дивизија и француске 17. и 122. дивизија. На удаљености од једног километра биле су постављене Југословенска и Тимочка дивизија. Пробој је успео на ширини од 14 километара. Бугари су морали да се повлаче и то у нереду.

Истога дана после подне кренула је у напад и Прва армија. У првом ешалону биле су Дринска и Дунавска дивизија, а у другом – Моравска. У том првом налету Коњичка дивизија у саставу Прве армије је остала у резерви. Већ после три дана Коњичка дивизија је успела да раздвоји бугарску Другу и Трећу армију и да унесе пометњу међу непријатеље. На дојранском фронту, међутим, Бугари су потиснули и вратили део британске и грчке снаге на полазне положаје. Коначни успех пробоја зависио је од даљег напредовања српских армија.

Коњичка дивизија је стављена под команду Друге армије и трупе војводе Степе Степановића су 22. септембра прешле Вардар и пресекле железничку пругу Ђевђелија – Скопље. Иако су бокови у продору остали без обезбеђења  из правца Битоља са једне стране и Демир Капије са друге, ово брзо напредовање разбило је непријатеља. Српску војску више ништа није могло да заустави.

Бугарска је капитурилара 29. септембра, пошто су српске трупе избиле на бугарску границу, а коњичка бригада је тога дана ушла у Скопље.

Само један услов поставили су Бугари приликом капитулације – да српска војска не уђе на њихову територију. Знали су добро шта је све њихова власт чинила у источној Србији за три године окупације. Претпостављали су да их исто очекује.

Савезници су тај услов прихватили. Зато је Друга армија са десне стране фронта прешла на леву и упућена је даље. Прва армија је кренула долином Јужне Мораве, пошто је са леве стране фронта пребачена на десну. Уз бугарску границу ка Пироту наступале су 17. и 26. француска дивизија са једном коњичком бригадом. Због тога се војвода Степа Степановић толико озлоједио да није хтео да учествује ни на каквом слављу после завршетка рата.

За успех Прве армије у пробоју Солунског фронта генерал Петар Бојовић унапређен је у чин војводе. То је четврти војвода у аналима српске војске. После Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића дошао је и Петар Бојовић. Чин војводе у српској војсци могао је да се добије само у рату. И то за вођење операција на бојишту. Одлука о унапређењу донета је 24. септембра.

Одмах затим и регент Александар је добио чин генерала. Он је од 22. јуна 1914, када му је отац краљ Петар I предао вршење краљевске власти, постао и врховни командант српске војске. Ипак, имао је само чин пуковника. Тек после пробоја Солунског фронта постао је – генерал.

(словојуга.срб)
Литература: Ниш – друга престоница, С.Протић

Ваш коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.