Понос и срамота Србије – српска војничка гробља из Великог рата расута и запуштена

Миле Копривица из Куршумлије, трагајући са својим прецима пронашао је на ФБ страници удружења „Кајмакчалан“ податак да је „пронађен и пописан“ гроб једног од његових предака погинулог у Првом светском рату. Тим трагом као председник удружења „Коста Пећанац“ из Куршумлије повезао се са удружењем „Кајмакчалан“. О овом свом трагању причао је на промоцији удружења „Кајмакчалан“ у Нишу, одржаној у Дому војске.

Уз подршку и помоћ удружења Кајмакчалан, пронашао сам свог претка, брата свог чукундеде Тотора Ристова Копривице из села Вукојевца (Тачевца) у општини Куршумлија. За њега се једино знало да је погинуо на Солунском фронту. Прошле године кренули смо у акцију чисћења војничка гобаља у области Кајмакчалана и Црне реке и у селу Скочивир на српском војничком гробљу пронашао сам гроб са очуваним спомеником i нагробним натписом на коме се види да је мој предак погинуо 1. новембра 1916. године, односно 14. новембра по новом календару, у борбама за Камените Чукаре и чувену, неосвојиву Коту 1212 на Солунском фронту“, прича Миле Копривица.

Миле Копривица каже да је све мање оних који негују спомен на своје претке хероје, али их ипак има. Донекле се савест и свест пробудила последњих година када се обележавају датуми из Великог рата, а ове године је 100 година од његовог завршетка.

Ја потичем из Топлице, из Косанице, а зна се да је из ових крајева био много бораца Другог пешадијског пука Кнез Михајло у војној историји познатијег као Гвоздени пук. Још увек има живих потомака који би желели да сазнају нешто више о месту где су закопане кости њихових предака. У овом крају живе и досељеници из Херцеговијне и Црне Горе, а многе од њих интересује ратнички пут Другог пешадијског пука Кнез Михајло, јер су им прадедови и чукундедови били учесници Првог светског рата и многи се са ових чука нису вратили кућама. Борци Гвозденог пука су махом рођени на територије јужне Србије, Ниша, Прокупља, Лесковца, Врања или Пирота“, говори Миле Копривица.

После 100 година, захваљујући удружењу „Кајмакчалан“, још три потомака нашла су гробове својих предака страдалих у првом светском рату.

Једна жена која сада живи у Америци у Сан Дијегу, успела је да уз помоћ „Кајмакчалана“, прошле године, пронађе гроб свог чукундеде на гробљу Петалина у селу које више не постоји. На овој локацији постоје два гробља српских војника. Једно је удружење пронашло и очистило.

Председник и оснивач удружења „Кајмакчалан“ Станоје Стојковић објашњава, да њихови волонтери раде на простору данашње Македоније подно планине Ниџе, на којој је Кајмакчалан највиши врх. Проналазе, чисте и уређују српска војничка гробља којих има на десетине:

Ова гробља су годинама и деценијама била запостављена и заборављена. Нека смо пронашли, нека нисмо, нека су у прашуми, а неке смо очистили. У волонтерске акцијама проналажења и чишћења српских војних гробала на подручју Кајмакчалана до сада је учествовало више од 300 учесника и све што смо радили, чинили смо из љубави и патриотизма. Нико нас у томе није подржао.

Удружење се обраћало за подршку Министарству за рад и борачка питања, али, како кажу, „нису имали слуха за потребе очувања и неговања јуначке, историјске баштине“.

Предстојеће акције

Станоје Стојковић, оснивач и председник Удружења за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“

Ове године смо планирали две посете Кајмакчалану. Прва је у јулу месецу. Прикључујемо се акцији коју воде различита удружења и која пешице преваљују пут од Ђевђелије до врха Кајмакчалана гребеном Могленских планимна и Кајмакчалана. Бићу на Кајмакчалану 13. јула да их дочекам, а сутрадан идемо на Добро поље где се одиграла кључна битка 1818. године. Српска војска је после те победе за 45 дана ослободила отаџбину“, каже за Слово југа Станоје Стојковић оснивач и председник Удружења за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“.

У првој половини септембра следи друга акција. Kао и претходних година, 15. септембра, чланови „Кајмакчалана“ присуствоваће комеморацији на Војном гробљу у Битољу. Станоје Стојковић, са жаљењем констатује, да се гробље и даље зове Војно гробље, а зна се да су овде посмртни остаци српских војника и српско је гробље.

Гробља се не одржавају

Надгробне споменике од камена, клесали су сами ратници у периоду 1917. и 1918. године „жив за погинулог друга“. На неким споменицима пише да споменик подиже родбина, али таквих има мало.

У овом Удружењу кажу да, на жалост српске ратнике – хероје полако сви заборављају, њихови потомци, њихова Србија за коју су дали живот.

Много деценија је прошло од завршетка Првог светског рата, а ова гробља нико није обилазио нити чистио. Сва ова гробља, су гробља српских јунака. Нажалост, нема тачне евиденције ко је сахрањен и колико њих је сахрањено на овим војним гробљима.

Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакачалан“ поседује спискове сахрањених за већи број гробаља на овој територији (архив Југославије).

Како је почело?

Свега овога можда и не би било да Драгиша Страхињић, није послао фотографије Станоју Стојковићу, на којима се види у каквом су очајном стању гробови и гробља српских јунака.

Драгиша Страхињић који је рођен у Сурдулици, иначе машински инжењер који живи у Македонији, иницијатор је, и врло је активан, у борби за очување српеске традиције и историје, а директно и у очувања српских гробаља.

Приликом боравка у Нишу испричао је дирљиве приче. Од македонских чобана сазнао је о постојању српских гробља на врло чудан начин  – причали су му да су се лобањама погинулих српских војника играли „ фудбал“. Каже да су гробови неприступачни, многима се обележја већ не виде. Многи су прекопавани јер се сматрало да у земљи има злата.

Када сам  видео фотографије које ми је Драгиша послао, сузе су ми потекле и решио сам да кренем у акцију проналажења и чишћена гробла а потом су му се придружили истомишљеници. Већ 2009. године очистили су велико гробље у селу Скочивир . На око пола хектара простора тог гробља  налази око 400 погинулих војника„, прича Стојковић.

На представљању „ Кајмакчалана“ били су и гости из села Игриште где је направљен први споменик Гвозденом пуку.

Требало је 100 година да се на територији данашње Србије направи споменик Гвозденом пуку, најпознатијиј борбеној јединици српске војске“, речено је овом приликом.

У селу се 3. октобра организеје манифестација у спомен сећања на 17 младића који су из села кренули почетком великог рата а у село се вратила само тројица.

Промоција активности Удружења „Кајмакчалан“ у Нишу

Удружење „Кајмакчалан“

Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“, основано је крајем јуна 2015. године у Београду, са циљем да се пронађу очисте и сачувају од заборава српска војничка гробља расута углавном ван Србије, по Македонији и Грчкој на путу који је српска војска имала током Првог светског рата. На том путу  налазе се многа обележена и необележена гробља и меморијали.

Данас, удружење „Кајмакчалан“ броји 240 чланова из различитих крајева – од Војводе Степе, насеље поред румунске границе, преко Ковина, Новог Сада зрењанина , Шапца, Београда , Смедерева, Ниша…

Има заинтересованих за наш рад и оних који одлазе на наше акције, било у потрази за неким својим претком или због жеље да се на свој начин одуже нашим прецима. Ми ћемо постојати док буде интересената за овај рад“, кажу у удружењу Кајмакчалан.

Удружења ће радит. А шта може да уради држава Србија? Може сигурно. Као дуг онима који су животе дали за њу.

Е.Остојић

Ваш коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.