Према легенди овде се причестила Српска војска пре Косовског боја

Манастир Св. Јована код села Јашуња најстарија је и најзначајнија светиња у Јабланичком округу. Oве године слави 650 година свог постојања и 500 година од подизања манастирске цркве.

Црква Св. Јована, 16. век

Манастир Св. Јована смештен је око 1,5км испод манастира Ваведење Св. Богородице и заједно чине комплекс Јашуњских манастира, некад обједињени и заједничком трпезаријом негде између њих.

Црква Св. Јована на месту старог манастира саграђена је 1517. године трудом Андроника Кантакузина са браћом у време игумана Теодора са братством, а за владавине цара Селима, како бележи ктиторски натпис на јужном делу западног зида наоса.

У издвојеном северном пољу западног зида забележена је година 1524. када је храм осликаван заслугом неког Петра из Софије у време игумана сада Луке са братијом, за владе цара Сулејмана. Храм је поново осликан, углавном његов западни део, 1583. године, заслугом ктитора Романа и презвитера Живка у време игумана Јована. У великом пожару из 1788. године манастирски комплекс је горео, док су у време првог српског устанка Турци протерали братство.

Христ Емануел, 16. век

Манастир је обновљен 1902. године и изграђен је нови конак. Тада је и живопис „поправљан и од мрља чишћен“ од стране Јакова Зографског Рзеновског са сином Ђорђем из Велеса.

То је једнобродна црква са припратом и тремом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Наос је подељен на три травеја пиластрима повезаним са три пара бочних прислоњених лукова који носе полуобличаст свод. Фасаде су зидане ћелијасто са правилним хоризонталним редовима притесаних камених блокова уоквирени са по две опеке са свих страна. У подстрешју се простире венац од „на зуб“ постављених опека. Све то на декоративан позновизантијски начин. Отворени дрвени трем испред цркве носе осмострани стубови, рађен је у духу народног градитељства XIX века.

Ругање Христу 17. век

Живопис је из различитог периода. Најстарије сликарство је у наосу настало 1524. године захваљујући неком Петру из Софије. Остаци живописа у средњим зонама наоса нису поуздано датовани, и могли су настати пре фасадних слика из 1583. године. Уобичајен али богат тематски репортоар садржи Христове префигурације на своду, испод њих допојасне представе пророка, ниже Велике празнике и Христова страдања, на јужном зиду циклус Св. Јована Претече, на северном исцељење слепог, у олтарском простору Гостољубље Аврамово, Богородица шира од небеса и Причешће апостола, на западном зиду Вазнесење и Успење Богородице, велика галерија медаљона са попрсјма светитеља, Богородичин акатист, циклус патрона и посебно занимљив Страшни суд.

Црква Св. Јованa значајан је пример поствизантијских храмова са бочним прислоњеним луцима, док је најстарије сликарство редак пример стваралаштва на нашим просторима с почетка XVI века када је окупациона турска сила била најача.

др Миша Ракоција
(из књиге: М. Ракоција, Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш 2013, 113-115; фото З. Радосављевић-Кики)

Ваш коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.