Стеван Сремац први пут у Ниш ушао скоро онесвешћен, полумртав…

Није коме је писано, него коме је суђено, каже стара српска пословица, а слободно се може описати однос нашег прослављеног писца Стевана Сремца и самог града, а у његово време вароши – Ниша

Готово да нема списа и сличних описа који сусрет великана српске прозе спаја са Нишем тек у његовим, такорећи средовечним годинама када је дошао, како се то тада причало, на службу у овај град.

Мало је познато да је још са 18 година дошао у Ниш и то уморан, исцрпљен и такорећи онесвешћен. Није тајна ни да је много касније тражио хитан премештај из Ниша где је у једном писму, приказаном пре неколико година у Народном музеју, казао да је Ниш пун блата, да се очи касабе тешко мењају, али када се мало погледају његова дела види се да га је ипак заволео.

Стеван Сремац

Стеван Сремац, писац који је сигурно најпознатији по „Ивковој слави“, у својој младости у Нишу, није ни сањао да ће постати човек у кога се данас верује и чија се дела и дан данас изводе у театрима па и на филму.

Како је то било, заувек би остала непознаница да „Слово југа“ није открило књигу Деда Александра Руса из 1912. године (постоји и репринт из 1935. године) која објашњава први Сремчев сусрет с градом.

Стеван, рођен у Сенти 11. новембра 1855. године, тада у аустријској вароши, а данас лепом Војвођанском месту у Бачкој, био је, како се то онда звало, поданик, православне вере.

Умро је у Сокобањи 1906. године. У Сокобањи је почео да пише своју академску тезу да би касније постао акадмик. Свршио је историјско-филолошки факултет да би био предавач и директор Гимназију у Нишу пуних 18 година.

Али шта је било пре тога?

Стеван Сремац је много раније као ђак Велике школе ступио у добровољачке редове за ослобођење Србије од Турака. Нема рођака који га у име мајке није молио да одустане од те идеје, али он није пристао. Патриотизам је тада још вредео, а част је имала чист образ. У овој књизи се наводе речи које је Сремац послао својима у Сенту, из неког стационарног војног логора.

Моја света дужност ми тако наређује – написао је кратко.

Морамо да знамо да су тада у Србији моралне вредности значиле много више него данас. Неколицина пушкарања с Турцима, његова грчевита борба вођена идеалима о великој будућности Србије, донела му је чин каплара. Надређени му је био управо професор Велике школе Милан Кујунџић.

Драматичан догађај на осам километара од Ниша

То је било овако: „12. фебруара 1878. године која је по много чему судбоносна за ослобођење Ниша, из Београда беше послата мала добровољачка јединица у Ниш да извиди какве су шансе за пробој. Међу њима је био и Стеван Сремац. Пешачили су до Алексинца (Алексинац је тада био у Србији, а Ниш у Турској) седам или осам дана. Командант места им је дао један дан одмора када ће се припремити за начин уласка у Ниш. На Светога Саву, православни празник, кренули су пут Ниша, али кроз јаруге, шумарке и друга скровита места. Одједном је завладао велики мраз и јак ветар – кошава. То је значајно успорило чету јер су имали мало хране, а пешачити 30 километара по таквом времену и без огрева, исцрпело је војнике.“

Један по један падали су у залеђену траву. Није било снега, само ледене суснежице. Сремац се са још два пријатеља држао дуго, али је поклек’о. Поред њега су били, како се наводи у књизи, Сретен Пашић и Михајло Церовић.

„Дошавши на осми километар од Ниша, Сремац је пао на колена. Два саборца су га придржавала, али глава је клонула. Изгубио је свест, онако исцрпљен. Поштено су га изударали, да не заспи јер би то значила смрт. Молио их је, наводи се у књизи, да наставе без њега, а да ће он касније „доћи“. Знали су да се више никада не би придигао жив и вукли су га неко време. Био је у потпуном бунилу. Одједном се зачула војна труба – српска. Војна воловска кола приближавала су се тројици изнемоглих војника. Церовић је замолио да повезу Сремца, али војник за уздама ошину коња и покуша да га се све то не тиче. Церовић, колико га је снага служила, скочи и на коња и на војника.

Несрећниче, погинућеш – рече добро ухрањени српски војник.

Пашић је за то време будио Сремца и покушавао да га подигне на ноге. Церовић је извадио револвер и убедио српског војника речима „ да ли ти стварно мислиш да у овој ситуацији нећу да ти пуцам у срце да те убијем. Смекшао је војник одмах.

Путељцима, стигли су некако до Ниша после чега се у једној кући на простору данашњег насеља Комрен, Сремац окрепио, пружена му је здравствена нега, а касније су ова тројица и извршила задатак.“

Ова прича постоји, али у његовој збирци „Другарске успомене“. То је био први сусрет Сремца с градом Нишом. Касније је све мање – више добро познато.

Текст написан у част српским војницима из 1878. године: Михајлу Церовићу и Сретену Пашићу

(Словојуга.срб, М.С.)

Ваш коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.